DEČAK KOJI JE POLJUBIO SRPSKU ZEMLJU I PROMENIO TOK ISTORIJE! 132 godine od rođenja Gavrila Principa: Život mu je bio kratak, ali je promenio sudbinu Evrope
Dodajte Kurir u vaš Google izborNjegov život bio je kratak, ali je odjek njegovih dela promenio sudbinu Evrope i postao deo srpskog istorijskog pamćenja. Ovo je priča o njemu iz knjige Momčila Petrovića "Besmrtna mladost: Gavrilo Princip", objavljene na stogodišnjicu Sarajevskog atentata.
Spotičući se o kaldrmu kojom nikad ranije nije hodao, dečak sitnog rasta začuđeno je gledao unakolo, grčevito držeći oca za skute da ga ne izgubi u vrevi čaršije.
Peti je dan kako putuju: prvo su cela tri dana pešačili od Grahova do Bugojna i železnice, noćivajući pod toplim avgustovskim nebom, usput i na stanici čekajući voz, pa pošto su u Sarajevo stigli naveče, spavali su u mehani... I pred dečakom se ređaju sve neobičniji i sve strašniji prozori. Prvo crna i šištava lokomotiva sa ogromnim repom bele pare; zatim drveće koje leti mimo prozora vagona brzinom od koje mu se vrti u glavi; ono čudo i ona pokora u mehani, i sad ova masa što se tiska, ljudi što razgovarajući i galameći prolaze i svojim ga telima guraju da ga razdvoje od oca. Ako ispusti njegovu košulju iz oznojene ruke, mislio je, nikad više ga neće naći. Ostaće sam na ovom svetu, gušio ga je strah, ali sada nije imao kuda da beži. A sinoć...
Sinoć je trinaestogodišnjaka iz Obljaja, zadnja pošta Grahovo, carska i kraljevska Bosna i Hercegovina, što je dva puta išao u četvrti razred jer veće škole na dan hoda nije bilo, i oba puta završio sa odličnim uspehom pa je umeo ocu i komšijama tečno da čita srpske junačke pesme iz jedine knjige koju je imao, kad su sišli s voza u Sarajevu, otac poveo u mehanu da prenoće, pa će sutra dalje. Desilo se da mehana bude muslimanska, pa dete, čim opazi neobičnu muslimansku nošnju mehandžije i ostalih ljudi tu na prenoćištu, skoči i pobeže iz mehane, vičući iz sveg glasa: „Ja tu neću noćiti! To su Turci!” Jedva ga je otac stigao i smirio, pa su zajedno pošli dalje, da traže srpsku mehanu.
- Nisu to Muratovi Turci, bolan, no su ljudi kâ i mi, ne boj se. Vidjećeš ih sjutra koliko ti volja - govorio mu je dok su ležali u niskoj zadimljenoj sobi hana, stisnuti među kirajdžijama i trgovcima.
I eto mu ih kol’ko mu volja, mislio je sada na sarajevskoj čaršiji. Misli mu skrenuše tek kad je ugledao brata Jovu, i on se osmeli da pusti oca i potrči mu u susret.
Grahovski poštar Petar Princip bio je vrlo pobožan čovek. Postio je svaki post, nije pušio ni pio, a kad je imao vremena, sadio je - na podsmeh komšija, ogrubelih i obezboženih od mučnog života - drveće uz put od Obljaja prema Grahovu. Bog, međutim, prema Petru nije bio mnogo milostiv: od devetoro dece koje mu je rodila njegova žena Nana, održala su se samo tri sina - ovaj Jovo, dvadesetogodišnjak, pa Gavrilo što sada stoji uz njega, i jedanaestogodišnji Nikola, koji je ostao u Obljaju.
- Evo ti ga, pa vidi šta ćeš s njim. Bog zna kako će se snaći u varoši, divalj je ko vuk - rekao je Petar starijem sinu pošto su se pozdravili i upitali za zdravlje.
- Ne brini, snaći će se - odgovori mu Jovo držeći ruku na Gavrilovom ramenu. Preplavila ga je blagost prema bratu jer se setio sebe i svog odlaska od kuće.
Nije mu bilo lako: kad je krenuo trbuhom za kruhom, prvo zaposlenje našao je kao pisar kod jednog sarajevskog trgovca suknom, zlog i naglog čoveka kome su svi bili krivi što mu posao loše ide. Od njega Jovo ode kod jednog zakupca soli da kočijaši, ali ga vetar baci u Hadžiće, pola dana hoda od Sarajeva. Tu je prvo radio kao kelner, pa ga posluži sreća te se zaposli kod jednog preduzimača za prevoz šumske građe.
Bistar, vredan i okretan u poslu, ubrzo stekne nekoliko konja i počne samostalno da radi. Čak je zakupio jednu malu pilanu i oženio se. Ali nikad nije zaboravio svoje u Obljaju: s vremena na vreme slao je ocu nešto para i raspitivao se za braću. I kad je te 1907. godine video oglas da Austrougarska u oficirsku školu u Sarajevu prima kadete i da su poduka, stan, hrana i uniforma besplatni, pisao je ocu da ovu priliku za Gavrila ne smeju propustiti.
Predavši Gavrila Jovu, Petar se uputio natrag na stanicu, a braća niz čaršiju, da budućem kadetu kupe gaće i potkošulju. Svrate u radnju Jove Pešuta, koji je znao Principove.
- Zar dijete da daš u zavod u kome će se odroditi, u kome će postati dušmanin svom rođenom narodu? Ako nema drugog puta, onda je bolje da ga iz ovih stopa vratiš kući, pa da živi kao što su mu i stari dosad živjeli - razviče se stari trgovac.
- Ama, znam ja to... Nego mi žao, znaš kakva je sirotinja u Obljaju... - branio se Jovo, dok je Gavrilo pogled svojih svetloplavih očiju premeštao s jednog na drugog.
- Daj ga onda u trgovačku školu, ona će mu prije nego bilo koja druga donijeti hljeba i zarade, i to gospodske zarade. Evo, ja ću ti pomoći oko upisa.
Tog trenutka Austrijska carevina izgubila je jednog oficira.
Istog dana, da ne dangubi, Jovo ga upiše u trgovačku školu i, posle kraćeg raspitivanja među čaršilijama, nađe mu i stan kod udovice Stoje Ilić. Plati joj kiriju za mesec dana unapred, Gavrilu dade neku krunu da mu se nađe i vrati se u Hadžiće, ostavivši brata ošamućenog ovim obrtom sudbine i svim ostalim što mu se dešavalo poslednjih dana.
Ali naiđu loši dani za Jovovu pilanu pa on, da bi uštedeo kiriju, uzme Gavrila kod sebe, da vozom svaki dan iz Hadžića putuje u školu i nazad. Novi došljak iz Obljaja, gde je imao samo onu jednu knjigu, odmah je otkrio bogatstvo biblioteka. Čitao je po ceo dan, trpeći prekore i siktanje snaje i njene majke što „zalud sedi umesto da pomaže Jovu i tera konje”.
Njegovi školski drugovi brzo su mu otkrili slabu tačku: mučilo ga je što je niskog rasta i nije se samo jednom potukao kad su ga zvali Gavrica.
Duguljastog lica, kovrdžave kose, visokog naboranog čela, isturene brade i iskrivljenog nosa, na prvi pogled delovao je povučen i tih, ali je u razgovoru umeo da postane zajedljiv i grub. U školi je bio ambiciozan, ali i pomalo hvalisav. Brzo je stekao drugove među vršnjacima iz drugih škola.
Stideo se škole u koju ide: biti trgovac, zelenaš, u njegovom društvu smatralo se najnedostojnijim zanimanjem. Seljačka deca nisu mogla da potisnu prezir prema sarajevskoj čaršiji. Zato je Gavrilo, umolivši nekako brata da mu to dozvoli, posle trećeg razreda prešao u gimnaziju. Jovo Princip nije razumeo tu želju: njegov je san bio lepo razrađen dućan u Sarajevu, ali su ljubav i bolećivost prema bratu nadvladali. Platio mu je časove kod privatnog profesora, pa je Gavrilo od proleća počeo da se sprema za polaganje neophodnih ispita za prelazak u gimnaziju.
Gavrilo Princip je u avgustu 1910. godine položio dopunske ispite i upisao se u četvrti razred tuzlanske gimnazije. A još pre nego što je dobio prve ocene, pročuo se kao izvrstan igrač bilijara.
Prvenstvo u ovoj igri najupornije su pokušavali da mu oduzmu dva starija đaka - jedan osmoškolac od Bazdulja iz Travnika i sin Vasovića, najbogatijeg trgovca iz Bijeljine.
- Evo meni mojih klijenata - dočekivao ih je podrugljivo, razvlačeći poslednju reč.
- Znaš latinski, znaš... no si u bilijaru loš - uzvraćao je travnički kolenović.
Trgovački sin se otresao:
- Ne laprdaj, nego stavi kuglu da vidimo ko će prvi da igra.
Od jednog Grahovljanina Vasović slučajno sazna otkud Gavrilu prezime Princip: jedan njegov predak po imenu Todor bio je veoma krupan i naočit čovek. Poslom je često odlazio u dalmatinske gradove, koji su tada pripadali Mletačkoj republici, i tada je oblačio gizdavu, bogato ukrašenu narodnu nošnju toga kraja. Gledajući ga takvog, sa srebrnim grudnjakom, kapom s paunovim perjem, kratkom puškom i velikim nožem, Mlečani su Todora smatrali za poglavara njegovog plemena, pa su mu dali nadimak „Principe”. Posle i njegovi potomci, koji su se do tada prezivali Čeke, uzmu prezime Princip.
Znajući, dakle, to, Vasović sačeka priliku kad je Gavrilo bio pred udarcem koji odlučuje partiju, pa glasno reče:
- A kako to, Gavro, da si se od onolikog Todora Principa izmetnuo toliko mali? Ti bi u Mletke morao pješice da ideš, jer na konja ne možeš da se popneš.
Princip se bez reči okrete i Vasovića štapom zveknu posred čela! Neko skoči među njih, trojica odvukoše plećatog Bijeljinca na stranu, ali još se graja nije stišala kad mu Gavrilo priđe pomirljivo i reče:
- Izvini, brate, pretjerao sam.
Nateraše Vasovića da i on pruži ruku, pa se izmiriše.
U prva tri meseca, zbog bilijara, imao je dosta izostanaka u školi. Nekako u isto vreme kad je dobio dvadeseti, što je značilo automatsko izbacivanje iz gimnazije, vide ga na ulici nastavnik veronauke da jede ćevapčiće uoči pričešća u vreme božićnog posta. Ali ni to nije bilo najveće zlo: Gavrilo, koji nije voleo ni popove ni crkvu, bude bezobrazan.
Kad ga prota upita zašto mrsi uoči svete tajne pričešća, Gavrilo mu, punih usta, uzvrati: „Zato što sam gladan!”
Tek zalaganjem profesora srpskog veće tuzlanske gimnazije udovolji molbi đaka četvrtog razreda Principa Gavrila da bude premešten u sarajevsku gimnaziju.
- Pusti ga, bolan, on ti je stuha - govorili su drugovi o Gavrilu kad je pred leto 1912. godine obznanio da ide u Srbiju. U slobodnu Srbiju!
„Stuha” je čovek nemirnog duha, koji ne može da se smiri jer ga stalno nešto goni.
Imao je para tek toliko da stigne do Vlasenice, a odatle do Nove Kasabe, gde je imao druga iz Tuzle, stigao je pešice. Kod njega je prespavao, pa narednog dana produžio u Bratunac. Stigao je uveče i po mraku pošao da traži čoveka na koga ga je uputio jedan stariji đak što je nekoliko meseci ranije već prošao istim putem.
Gavrilo se plašio da se rasputuje kod meštana. Zato je nekoliko puta prošao kratkom čaršijom tamo i nazad, sve dok nije video izbledeli natpis „Obućar” na limenoj tabli koja se otkačila i pala u senku bandere. Tu unutra, u jednoj prostoriji, živeo je i krpio cipele jedan Srbin, dobar siromašni čovek koji je bez ikakve naknade pomagao đacima beguncima.
Kroz zatvorena vrata saslušao je došljaka, ko je i ko ga je poslao, pa ga pustio da uđe. Razgovarali su dugo, obućar je još jednom ponovio gostu da se ne brine i da će sve biti u redu, pa su malo odspavali. Sutradan ujutru, odmah iza četiri sata, pođu ka mestu gde je Gavrilo trebalo da pređe granicu. Dvestotinak metara od poslednjih varoških kuća, na jednom bregu, nalazila se austrijska žandarska kasarna, ali su oni bez zadržavanja, istina polako i sve pazeći na žandarme iznad sebe, napredovali ka cilju. U jednom trenutku iza njihovih leđa začu se jak i oštar lavež. Psi iz kasarne su ih osetili. Gavrilu se učini da je sve propalo, da će se sada čuti i povik da stanu, pa se ukoči, ali mu vodič mahnu rukom i osmehnu mu se da ga smiri. Dođu do Drine i nastave uz vodu još tristotinak koraka. Zaustaviše se ispod jedne stare vrbe i pratilac mu pokaza sa one strane iznad vode jednu skromnu kuću, koja se belela u zvezdanoj noći. Objasni Gavrilu da je to srpska pogranična karaula i pokaza mu gaz u reci. Pozdraviše se šapćući i izljubiše, pa sarajevski gimnazijalac u odelu i obući, s kapom na glavi, zagazi u vodu. U sredini, voda ga zahvati do ispod pazuha i zanese ga, ali on nastavi, pa se brzo nađe u kamenitom plićaku. Načini još dva koraka i zakorači na obalu. Tu skide kapu, prekrsti se i pade na kolena da poljubi zemlju. To je bila Srbija - Slobodija!
Prema uputstvu obućara, sporim hodom nastavi ka karauli dok iz mraka, koji je počeo da se plavi predosećajući zoru, ne začu:
- Stoj! Ko je?
- Bjegunac iz Bosne - odgovori jasno, ali mu je glas podrhtavao.
Na Svetog Savu 1914. godine Gavrilo Princip iz Sarajeva je otišao u Grahovo da vidi roditelje, pošto je nameravao da iz Bosne ode na duže vreme i da u Beogradu završi gimnaziju.
Ta je zima bila strašna: sneg do kućnih streha. Majka vidi da je Gavrilo neobično zabrinut i zamišljen. Gleda dole i u stranu, o nečemu razmišlja.
- Šta ti je, Gavro? Šta je s tobom? Jesi li navukao kakvu bolest? Smršao si. Mora biti da si se jako prehladio. Reci mi... - kaže mu.
- Šta ti je, nano? Takvi ljudi kao što sam ja ne boluju! Oni se samo goje - odgovara Gavrilo pokušavajući da razveje njen strah.
On pogledom obuhvata sobu gde sede, „kuću”.
U dom se ulazi kroz mala vrata, niska, toliko niska da se kroz njih samo povijene glave može unutra. Od dve prostorije, ona veća je „kuća”, mračna, neosvetljena, bez patosa i prozora; mesto patosa je nabijena zemlja. Pored ulaza je visok ravan kamen za odlaganje stvari i drvena stolica za kotao. Na gvozdene kuke iznad njih podiže se posle obeda okrugla sofra, i tu vise i lonci i kante. Naspram ulaza tri drvena sanduka, sanduk za brašno, i na njemu sito, slanik i svračije krilo, kojim se mete sofra od mrvica. Sasvim na kraju je ulaz u „sobu”, mračnu malu odaju u kojoj sav nameštaj čine jedan stari šporet, krevet i drveno korito prislonjeno uza zid. Uvrh kuće je otvor za dim iz ognjišta, nad kojim su od dima crne verige. Tu, kraj ognjišta, u slaboj svetlosti plamena vlažne cepanice sede Gavrilo i majka mu. Od sumorne slike siromaštva njega obuze teskoba. Vazda će na ovom svetu biti sirotinje, misli, i od toga mu se steže grlo.
Da odagna suze, on poletno majci priča o Srbiji i njenim pobedama u ratu, demokratiji u njoj, o jednakosti i parlamentarizmu, kralju Petru, o Srbiji gde svaki seljak ima svoju zemlju.
- Ako... - odobrava mu majka, ali nastavlja po svome: - Ja mislim, Gavro, da se ti sad ostaviš učenja, vidiš kako si se osušio. Slabog si ti zdravlja za školu. Nego da u Srbiji nađeš neku lakšu službu, i da se odmoriš.
- Ja, nano, samo za narod živim! - uzvraća Gavrilo i majka odustaje, ali još dugo zabrinuto vrti glavom.
Pre nego što je Princip uspeo da se progura kroz gužvu na trotoaru, kolona je promakla. Poskakujući, uspeo je da vidi samo zelena pera nadvojvodinog šešira kako zamiču za ugao. On načini okret da potrči za njima kad se, čudom, kao da je Bog rešio da ispravi svoju grešku, vozeći sporo unazad, sjajni maslinastozeleni auto stvori ispred njega.
Ne dvoumeći se, Gavrilo Princip izvadio je pištolj iz džepa i uperio ga pored Sofije, koja mu je bila bliža, ka Ferdinandu. Potpukovnik Harah, koji je bio na drugoj strani, nemoćno je gledao kako jedan policajac pruža ruku da atentatoru otme oružje. Načas je pomislio da će sve biti u redu, kad se iz gomile izdvoji visoki mladić i gurnu policajca. Iz pištolja suknu plamen, a onda se ču pucanj. Jedan, drugi...
Poćorek, u autu koji se i dalje kretao unazad, pogledao je automatski u pravcu odakle su doprli pucnji, ali tamo se već stvorio kovitlac tela. Onda se okrenuo ka carskom paru. Kroz glavu mu je proletelo da ni ovaj atentat nije uspeo, jer su i nadvojvoda i vojvotkinja sedeli uspravno, a onda se ona polako svalila suprugu u krilo. Poćorek primeti da Ferdinand ne pomera glavu, kao da se zagledao u daljinu, a onda mu se u uglu usana pojavi krv.
- Brzo vozi mojoj kući! - usplahireno naredi vozaču.
Harah zbog nečega pomisli da je najvažnije da nadvojvodi obriše krv s brade i naže se ka njemu s maramicom u ruci.
Ferdinanda to kao da prenu, i on spusti pogled ka svom krilu:
- Soferl, Soferl, nemoj da umreš! Živi za moju decu!
Trup mu se zaklati i Harah ga zgrabi za kragnu, održavajući ga uspravnog:
- Oseća li Vaše visočanstvo jak bol?
Nadvojvodino lice bilo je malo zgrčeno, ali on razgovetno reče:
- Nije to ništa...
Onda ponovi:
- Nije to ništa...
Harahu laknu, ali nadvojvoda nastavi da izgovara istu rečenicu sve tiše. Gubio je svest, a onda zakrklja.
Bili su mrtvi kad su ih uneli u Poćorekovu rezidenciju.
Prvi je na Principa skočio jedan policijski agent iz Sarajeva. Posle drugog hica, zgrabio ga je za ruku i u tom gušanju Princip ga je drškom pištolja udario u glavu. Zatim je, sa isukanom sabljom, dojurio oficir iz carske pratnje. Nije mogao da zamahne sečivom, već mu je zadao dva udarca rukom stegnutom oko balčaka.
Onaj mladić koji je, gurnuvši policajca, omogućio Principu da puca viknuo je oficiru na nemačkom: „Nemoj da ga diraš!” i povukao ga za mundir. Bio je to Mihajlo Pušara, lep mladić, opštinski činovnik, glumac amater kome je beogradsko Narodno pozorište nudilo angažman. Pripadao je mladobosancima, ali ni na koji način nije bio uključen u atentat. Pored Principa se zatekao slučajno.
- Ko god me pipne, poginuće! - vikao je Austrijanac zamahujući sabljom.
Pušara ga je udarao pesnicom po šlemu sve dok agenti nisu odveli Principa. Dok su ga vukli i udarali, on je uspeo da iz džepa izvadi otrov i proguta ga zajedno s papirom.
U nastaloj gužvi, Mihajlo Pušara je uspeo da se izgubi pred policajcima, ali su ga uhapsili u gradu pola sata docnije.
Princip je odveden u policiju, gde je Čabrinović već čekao saslušanje.
Uveče tog 28. juna, u deset sati, jedan žandarm zalupao je na vrata kuće Principovih u Obljaju. Usnulim i uplašenim roditeljima koji su ceo dan čekali sinove Gavrila i Nikolu rekao je: „Gavro ubi cara!”